Zvučna izolacija podova

Zvučna ili akustička izolacija poda su mere koje sprečavaju širenje takozvanog udarnog zvuka.
Šta je udarni zvuk i kako se on širi?

Udarni zvuk nastaje prilikom kontakta (udara) dva predmeta. Ova vrsta zvuka je posebno karakteristična za podove, jer se po podu stalno hoda i pomera nameštaj, na pod nam iz ruku ispadaju stvari ili se na podu nalaze mašine koje za vreme rada vibriraju i slično. Udarni zvuk (neki ga nazivaju i zvuk udara ili strukturalni zvuk) koji tada nastaje se kroz pod širi na okolne zidove, instalacije i dalje kroz konstrukciju objekta, tako da je čak moguće da u sobi čujemo udarce koji su nastali nekoliko spratova ispod ili iznad.

Radi sprečavanja takvih neprijatnosti, pod se mora konstriusati tako da se spreči širenje zvuka na okolnu konstrukciju, to jest da celokupan zvuk udara „ostane“ u podu. To se principijalno postiže umetanjem sloja nekog materijala dobre zvukoizolacione moći koji prekida prisnu vezu poda i susednih elemenata zgrade, što je izloženo dalje u tekstu.

Na slici je prikazano najjeftinije i najlošije rešenje – podna obloga je direktno postavljena na betonsku konstrukciju, što je omogućilo nesmetano širenje zvuka kroz objekat i u naročito nepovoljan položaj dovelo osobe u prosotiriji direktno ispod.

Stranice: Uvod | Zvučna izolacija podova
Zvučna izolacija podova

Zvučna ili akustička izolacija poda su mere koje sprečavaju širenje takozvanog udarnog zvuka.
Šta je udarni zvuk i kako se on širi?

Udarni zvuk nastaje prilikom kontakta (udara) dva predmeta. Ova vrsta zvuka je posebno karakteristična za podove, jer se po podu stalno hoda i pomera nameštaj, na pod nam iz ruku ispadaju stvari ili se na podu nalaze mašine koje za vreme rada vibriraju i slično. Udarni zvuk (neki ga nazivaju i zvuk udara ili strukturalni zvuk) koji tada nastaje se kroz pod širi na okolne zidove, instalacije i dalje kroz konstrukciju objekta, tako da je čak moguće da u sobi čujemo udarce koji su nastali nekoliko spratova ispod ili iznad.

Slika neizolovanog poda Radi sprečavanja takvih neprijatnosti, pod se mora konstriusati tako da se spreči širenje zvuka na okolnu konstrukciju, to jest da celokupan zvuk udara „ostane“ u podu. To se principijalno postiže umetanjem sloja nekog materijala dobre zvukoizolacione moći koji prekida prisnu vezu poda i susednih elemenata zgrade, što je izloženo dalje u tekstu.

Na slici je prikazano najjeftinije i najlošije rešenje – podna obloga je direktno postavljena na betonsku konstrukciju, što je omogućilo nesmetano širenje zvuka kroz objekat i u naročito nepovoljan položaj dovelo osobe u prosotiriji direktno ispod.
Plivajući podovi kao rešenje problema zvučne izolacije

Plivajući podovi su podovi koji se na noseću konstrukciju ne oslanjaju direktno, već su od nje odvojeni mekim i elastičnim slojem koji prigušuje zvuk. Taj sloj se naziva plivajuća masa, zvučni apsorber ili prigušujući sloj.

Plivajuća masa

Plivajuća masa mora potpuno prigušiti zvuk i sprečiti njegov prodor iz poda u ostatak zgrade. Jačina zvuka najbrže opada u mekim i elastičnim materijalima sa puno međusobno povezanih pora ispunjenih vazduhom i otvorenih ka spoljašnjoj sredini, to nedvosmisleno određuje koje materijale smemo primeniti za ovaj sloj.

Postoji nekoliko podataka o materijalu na osnovu kojih možete proceniti njegovu moć izolacije. Najpre je tu poboljšanje izolacije od zvuka udara, označeno sa ΔL, koje pokazuje za koliko decibela materijal poboljšava izolaciju strukture u koju je ugrađen, u našem slučaju – poda. Ovo svojstvo zavisi od vrste materijala i njegove debljine, i što je njegova vrednost viša, to je izolaciona moć bolja. Vrednost ovog svojstva kod vrhunskih zvukoizolatora iznosi oko 25 dB.

Skoro podjednako ćete na deklaraciji materijala pronaći njegov normalizovani nivo zvuka udara, označen slovom L. Ovo svojstvo je suprotno prethodnome i pokazuje propustljivost materijala za zvuk, tako da bi trebalo da bude što niže. Kod najbojlih zvukoizolacionih materijala njegova vrednost je oko 58 dB.

U nedostatku vrednosti ovih svojstava, zvukoizolacionu moć materijala možete grublje proceniti na osnovu njegovog modula elastičnosti koji se obeležava slovom E i izražava u N/cm2 ili kN/m2. Materijali sa niskim modulom elastičnosti su stišljivi, meki i elastični, pa su time i bolji zvukoizolatori od materijala kojima je vrednost ovog svojstva visoka.

Najučinkovitiji materijali za izradu plivajuće mase su ploče od mineralnih ili organskih vlakana, kao na primer ploče od mineralne vune gustine 75-100 kg/m3 ili od pamučnih vlakana. Iako relativno stišjive, ovakve ploče bez problema podnose opterećenja od ljudi i nameštaja u kućama i stanovima, a zbog njihove dobre zvukoizolacione moći dovoljna debljina plivajuće mase od ovakvih materijala iznosi 1-2 cm, posmatrano u pritisnutom stanju.

Još jedan materijal namenjen zvučnoj izolaciji podova je elasticifirani stiropor. On se odlikuje za nijansu slabijom izolacionom moći od vlaknastih materijala, tako da je preporučena minimalna debljina plivajuće mase od ovog materijala 2 cm. Zbog svoje male stišljivosti, elastificirani stiropor je nezamenljiv kod podova koji trpe veliko opterećenje (do 1000 kg/m2, npr. podovi u industrijskim radionicama), ali se nesmetano može ugrađivati i u podove stambenih objekata.

Ekspandirani polistiren (običan stiropor) i ekstrudirani polistiren (stirodur) nisu materijali čije se korišćenje preporučuje za zaštitu od zvuka. Iako su veoma porozni, ovi materijali su kruti i samim tim loši zvukoizolatori. Oni svoju pravu primenu nalaze pri termoizolaciji objekata.

Guma jeste dobar materijal sa aspekta zvučne izolacije jer zvuk u noj putuje brzinom od samo 70 m/s i svoju primenu nalazi na mestima kontakata krutih delova podne konstrukcije. Ovako postavljena guma doprinosi ukupnoj izolacionoj moći poda, ali ni u kom slučaju nije zamena za plivajuću masu.

Bitumen kao elastični smolasti materijal doprinosi izolaciji od zvuka. Nekada se upotrebljavao za lepljenje parketa za podlogu, danas je zamenjen lepkovima koji se jednostavnije pripremaju i nanose.
Folija

Folija se u plivajuće podove ugrađuje kada je nosač podne obloge delimično ili potpuno liven na licu mesta (pogledajte sledeći pasus) i sprečava da vlaga, beton, gips i drugi materijali prodru u plivajuću masu i unište njenu izolacionu moć. Najčešće se koriste folije od polietilena (PE) i polivinil hlorida (PVC), mada će svaka vodonepropusna folija poslužiti. Ako se folija sastoji iz delova, oni se međusobno preklapaju za 10-15 cm i povezuju običnom širokom lepljivom trakom.
Nosač podne obloge

Nosač obloge ne doprinosi izolaciji poda već samo ima ulogu da oblozi pruži čvrstu, krutu i ravnu potporu i ravnomeno prenese opterećenja od ljudi i predmeta na plivajuću masu. Nosač podne obloge se može izvesti kao neprekidan ispod cele površine poda (tada se naziva estrih ili košuljica), kao sistem gredica koji podupire oblogu, ili čak kao grupa stubića i ploča na kojima će obloga stajati. Kakvu vrstu nosača ćemo izabrati zavisi od podne obloge, posebno od njene čvrstoće na savijanje.

Estrih (košuljica) može biti u liven na licu mesta – mokri estrih; ili se sastojati od gotovih ploča koje se međusobno spajaju lepljenjem ili zavrtnjevima – suvi estrih. Estrih je najčešće primenjivana vrsta nosača podne obloge u podovima zbog svojih dobrih osobina: ravan je, ravnomerno naleže na plivajuću masu, ne ugiba se i može nositi bilo koju vrstu podne obloge uključujući i one male debljine (poput laminata). Takođe, estrih se obavezno ugrađuje u podove koji trpe teži saobraćaj ili nose instalacije za podno grejanje. Osnovne mane su mu veća težina u odnosu na druge varijante nosača, i poteškoće pri provlačenju drugih instalacija kroz pod.

Mokri estrih se najčešće lije od običnog cementnog betona pri čemu njegova debljina ne sme biti manja od 4 cm, uz napomenu da debljina ovog sloja zavisi od stišljivosti plivajuće mase i opterećenja i da je radi sigurnosti najbolje konsultovati stručno lice. Ovakav estrih bi trebalo armirati – armaturnom mrežom, pletenom žicom, a poželjno je koristiti beton ojačan vlaknima (mikroarmiran beton, disperzno armiran beton, fibrobeton) jer su ovakvi betoni nekoliko puta žilaviji od običnih. Osnovna mana estriha od betona je velika težina – jedan kvadtratni metar debljine 4 cm teži oko 90 kg.

Jedan od načina za smanjenje težine je upotreba betona sa lakim agregatom. To su betoni koji se umesto sa klašičnim šljunkom spravljaju sa nekom vrstom lakog šupljikavog kamena (vermikulit, perlit…), industrijskog otpada (granulisana zgura iz visokih peći…), drobljenih opekarskih blokova ili proizvoda od drveta (strugotina, komadići plute…). Debljina estriha izrađenog od betona sa lakim agregatom ne bi trebalo da bude ispod 6 cm i tom slučaju bi masa jednog kvadratnog metra ovakvog sloja iznosila oko 60 kg. Sve napomene u vezi sa armiranjem estriha od običnih betona važe i ovde.

Još jedan materijal namenjen izvođenju estriha je estrih-gips koji se još naziva gips za košuljice i podloge. Ova vrsta gipsa se dobija posebnim pečenjem sadre (gipsnog kamena), zbog čega on vremenom postaje pet puta čvršći od ostalih vrsta gipsa.. Masa dobijena mešanjem estrih-gipsa i vode potpuno očvršćava tek nakon 30 sati (alabaster očvršćava posle 15 minuta), tako da se veća količina ovog veziva može bez žurbe propisno ugraditi. Preporučena debljina sloja od ovog materijala je 6 cm. Gips se ne sme armirati metalom jer će metal u njemu korodirati, već se za njegovo armiranje koristi plastika. Zbog neotpornosti na vlagu, nije preporučljivo njegovo korišćenje u podovima u vlažnim prostorijama.

Ploče za suvi estrih se najčešće priozvode od gipsa ili anhidridnog cementa sa armaturom od tankih vlakana koja poboljšavaju njihovu žilavost. Međusobno se povezuju lepkovima, zavrtnjevima ili na oba načina. Upotrebom gotovih ploča postižete jednostavniju i bržu izgradnju poda. Pošto se u procesu izrade suvog estriha ne pojavljuje vlaga, ispod njega se ne mora ugrađivati folija. Ukoliko gornja površina suvog estriha ne ispadne ravna, preporučljivo je izvođenje sloja za izravnanje od saglasnog materijala u debljini od 2 do 5 mm. Kako se ploče industrijski proizvode i ispituju, sve podatke o njihovoj nosivosti i savete o ugradnji je najsigurnije nabaviti od proizvođača.

Ukoliko podna obloga ne zahteva potporu ispod cele njene površine, nosač podne obloge se može izvesti od drvenih gredica. Ova vrsta konstrukcije se redovno upotrebljava kod daščanih podova (brodski pod). Njene najveće prednosti su što je izgrađena od prirodnih materijala, veoma laka i što se vazdušni prosotor između obloge i plivajuće mase ponaša kao izolator od zvuka.

Podovi kod kojih se u sastavu nosača podne obloge pojavljuju podloške – stubići su odignuti podovi. Oni se koriste kada je ispod poda potrebno vođenje velikog broja instalacija kojima bi gredice smetale. Ovakvi podovi se ređe koriste u objektima za stanovanje jer njihova mala spratna visina ne dozvoljava značajnije odizanje poda. Svoju punu primenu, ovakve konstrukcije podova, nalaze u društvenim objektima. Konstrukcije ovakvih podova nemaju plivajuću masu niti sloj za izravnanje jer njihove uloge preuzimaju elastični i podesivi po visini stubići.

Podna obloga

Podnu oblogu izaberite prema funkciji svoje prostorije. Meke podne obloge (tepih, guma, pluta, PVC) doprinose zvučnoj zaštiti, dok tvrde (kamen, keramika, drvo) na nju nemaju uticaja.

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 3.0/10 (4 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0 (from 2 votes)
Zvučna izolacija podova, 3.0 out of 10 based on 4 ratings

Be the first to comment on "Zvučna izolacija podova"

Leave a comment

Login